Жупањевац: „ Зашто Хрвати славе, а Срби жале “

05. авг 2021.
Амбасадор Републике Србије у Кенији Драган Жупањевац у ауторском тексту за дневни лист ,,Стар“, поводом операције ,,Олуја“, упознао је кенијску јавност са страдањем српског народа током напада хрватских снага на некадашњу РСК и чињеницом да до данас нико од налогодаваца није одговарао за тај злочин.

Сваког 4. августа од 1995. године Хрвати славе своју победу против српског народа који је вековима насељавао значајне делове територије данашње Републике Хрватске. Датум 4. август је међутим дан туге и жалости за све Србе. Током војне операције „Олуја“ у августу 1995. године, тешко наоружана хрватска војска напала је српске енклаве које су биле под заштитом Уједињених нација. У операцији која је трајала три дана, око 230 хиљада Срба било је приморано да бежи из својих домова. Срби, међу којима је већина била невиних сељака, бежали су ка истоку Босне и Србији у тракторима и камионима, њихове породице су чучале у приколицама покушавајући да избегну бомбе и рафале из митраљеза хрватских авиона.

Када је Хрватска прогласила независност од СФРЈ 1991. године, српско становништво Хрватске, које је чинило око 15 одсто становништва било је дубоко угрожено. Националистичка Влада Хрватске, која је дошла на власт у пролеће 1990. године, одмах је почела са увођењем симбола, застава и грбова, па чак и валуте, који су се некада користили у пронацистичкој Независној држави Хрватској, а коју је успоставио Адолф Хитлер, када је напао Југославију у априлу 1941. године. Током четири године владавине пронацистичких хрватских усташа у Независној држави Хрватској, од 1941. до 1945. године, истребљено је на стотине хиљаде Срба, Јевреја и Рома. Већина недужних жртава било је убијено у озлоглашеном концентрационом логору Јасеновац.

Срби у Хрватској су се сећали тих времена и нису желели да се она понове. Они нису желели да живе у независној Хрватској која је била носталгична за озлоглашеним ентитетом који је постојао током Другог светског рата. Срби из Крајине су живели у областима Лике, Баније, Кордуна и северне Далмације више од три века. Они су ту били насељени од стране Хабсбурговаца још у XVI веку, како би били заштитна зона, погранична заштита и снага која се суочавала са Отоманском империјом.

Међутим, 4. августа 1995. године, хрватске снаге саветоване  по инструкцији Била Клинтона од  стране пензионисаних генерала војске САД, отпочеле су велики напад на Србе из Крајине. За само неколико дана хрватска војска је била у Книну, главном граду Крајине, који је вековима био град насељен већински српским становништвом. Хрватска шаховница се и сада вијори Книном и  једва да тамо има српског становништва.

До дана данашњег овај трагични догађаји из августа 1995. године нису глобално запамћени.  У операцији „Олуја“ убијено је скоро 2 хиљаде Срба који се бежали. Преко 230 хиљада Срба побегло је са својих огњишта  и већина њих се никада није вратила. Хрватска слави „Олују“ и то ће поново урадити и ове године. Србија и Република Српска, српски ентитет у Босни и Херцеговини неће славити. Ми ћемо жалити за мртвима и патњом прогнаних.  Хрватски генерали који су руководили операцијом „Олуја“, Анте Готовина, Иван Чермак и Младен Маркач су били оптужени од стране Међународног трибунала за ратне злочине за бившу Југославију и осуђени за злочине које су починили током операције, а који су били окарактерисани као „удружени злочиначки подухват“ . Међутим, они су ослобођени у жалбеном поступку. Правда за невине српске жртве из Крајине је недостижна и ово је упечатљив пример дуплих стандарда и неправде која постоји у данашњем свету. Према попису становништва из 1991. године било је 581.663 Срба који су живели у Хрватској. Сада их мање од 200 хиљада и само мали број њих живи у Крајини. Права преосталих Срба у Хрватској се уопштено не поштују. Право на употребу свог језика, писма и културе се стално оспорава.

Србија не позива и неће позивати на освету или нове конфликте, зато што искрено верује у вредности мира, стабилности и добрих суседских односа. Мир је највећа вредност и Срби не одговарају на провокације.  Србија и Срби широм света добро памте патњу, и неће и не могу остати неми.