Saopštenje ministra spoljnih poslova Srbije Nikole Selakovića

Smatram da je neumesno u istom saopštenju pozivati se na prijateljstvo i bratstvo građana Crne Gore i Srbije, a onda iznositi odbranu dokumenta čija se zlonamernost prema srpskom narodu ne može opovrgnuti nikakvim naknadnim čitanjima i objašnjenjima.

Pridike crnogorskog ministarstva na račun srpskih medija i predstavnika vlasti, zbog toga što su raskrinkali prave namere donosilaca Rezolucije o Srebrenici i što sadržaj tog dokumenta prirodno ne doživljavaju kao „pruženu ruku prijateljstva“, plod su ozbiljne političke hipokrizije, i nemaju nikakve veze se Srbijom, već samo sa unutrašnjim problemima Crne Gore, u koje se Srbija nije mešala niti će se mešati.   

I ovom prilikom moram da najodlučnije odbacim i osudim fraziranje pojedinih crnogorskih političara o navodnim mešanjima Srbije u unutrašnje stvari Crne Gore, jer nije Srbija priznala recimo Boku kao nezavisnu državu, ali je zato zvanična Crna Gora priznala jednostrano proglašenu secesiju Prištine u liku tzv. Republike Kosovo, odnosno podržala najdirektniji atak na suverenitet i teritorijalnu celovitost Srbije.  

Nije Srbija donosila rezolucije o Crnoj Gori i seirila kada su građane Crne Gore neki stigmatizovali zbog ratnih operacija u Konavlima, ili kada su neki crnogorski nacionalni spev „Gorski vijenac“ opisivali kao apologiju zločina nad muslimanima.

Pa isti taj Haški tribunal na čije se presude poziva crnogorski parlament je u procesu protiv Radovana Karadžića „Gorski vijenac“ tumačio kao ideološku osnovu zločina nad Bošnjacima u Bosni i Hercegovini tokom rata 90ih.

Nije Srbija, za razliku od Crne Gore, slala svoje predstavnike na manifestacije kojima se glorifikuje ubijanje i proterivanje Crnogoraca, a Podgorica je imala svog predstavnika u Kninu na proslavi događaja koji je nesumnjivo najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Ali šta je to što crnogorsko Ministarstvo spoljnih (vanjskih) poslova zamera Srbiji? Zamera joj na pisanju tabloidnih medija o Crnoj Gori, a tamošnji mediji, bez razlike da li su tabloidni ili netabloidni, optuživali su predsednika Srbije Aleksandra Vučića ni manje ni više nego za pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, koji se sastojao u tome što je rekao da nije znao da crnogorski premijer dolazi u Beograd na dogovor sa patrijarhom srpskim, do koga nije ni došlo.

Zaklanjanje Ministarstva spoljnih (vanjskih) poslova Crne Gore iza fraza o nepostojanju kolektivne odgovornosti za zločine su apsurdne, jer crnogorski parlament nije personalizovao svoju osudu događaja u Srebrenici, čime je, iako se tvrdi suprotno, nedvosmisleno pokušao da stigmatizuje čitav srpski narod.   

Sve reči o bratstvu i prijateljstvu, o istorijskoj bliskosti i savezništvima, koje navodi Ministarstvo spoljnih (vanjskih) poslova Crne Gore gube na značaju kada se suoče sa konkretnim delima, a pobrojao sam samo neka od njih.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, na čijem sam čelu, nastojaće da svakom svojom izjavom i delom doprinosi izgradnji dobrosusedskih odnosa, jačanju ugleda Republike Srbije i voditi brigu o pripadnicima srpskog naroda, gde god da živi, ali nije niti će biti džak za udaranje i nema i nepomična meta za upućivanje neosnovanih i neodrživih kritika na račun Republike Srbije i pripadnika srpskog naroda.