Министар Дачић на седници Савета безбедности УН-а о раду УНМИК-а

„Поштовани господине председниче,
Цењени чланови Савета безбедности,

Желим да захвалим генералном секретару Гутерешу и специјалном представнику Танину на напорима које улажу у спровођење мандата УНМИК-а, у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

Готово две године су на овим седницама вођене расправе о томе да ли ћемо се састајати два, три или четири пута годишње, а за то време ситуација на Косову и Метохији се само погоршавала. Тренутно стање нам, на жалост, говори да је одлука о смањењу броја седница била преурањена, али надам се да смо процедурална питања оставили иза себе и да ћемо сада моћи да се посветимо суштинским темама и учинимо наше састанке плодотворним.

Разматрање ситуације на Косову и Метохији у овом уваженом телу, упркос појединим оценама да су расправе често антагонизујуће и неконструктивне, представља незаменљиву прилику да Савет безбедности и међународна заједница буду редовно и транспарентно информисани о стању на терену и кључним политичким и безбедносним изазовима са којима се суочавамо у Покрајини, ма како они били тешки и упркос томе што евидентно имамо различите ставове.

Желим да на самом почетку поново позовем на дијалог и решавање овог вишедеценијског проблема мирним путем уз проналажење компромисног решења. Надам се да ћете сви подржати овај мој позив, али исто тако, надам се да ћете јасно и недвосмислено рећи шта је за успешан дијалог потребно. А потребне су две стране које се рационално и разумно понашају, које су спремне да разговарају, а затим договорено и спроведу. У преговорима вођеним у Бриселу под окриљем ЕУ једна страна у дијалогу се тако понаша од његовог почетка. Друга, на жалост, не. Од Приштине смо прошле недеље чули да не планира да спроведе ништа од онога што је договорено пре шест година, укључујући формирање Заједнице српских општина. Ова изјава Хашима Тачија нас наводи да се запитамо шта смо све ово време радили. Јер ако се постигне договор, а онда се он од стране Приштине не спроведе шест година и након тога отворено одбаци, поставља се питање да ли је то уопште био дијалог. Није овде преварена и оштећена само Србија, коју је читава међународна заједница охрабривала на дијалог и позивала на уздржаност и стрпљење, упркос томе што Приштина није спроводила договорено. Овде је озбиљно доведен у питање кредибилитет Европске уније која је свој потпис ставила на Бриселски споразум и тиме гарантовала његово спровођење.

Подсетићу вас још једном да сам ја у својству премијера у августу 2013. године са Хашимом Тачијем и Кетрин Ештон потписао Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Београда и Приштине, тзв. Бриселски споразум. Преговори који су претходили његовом потписивању нису били нимало лаки, нити је Србија била задовољна свим решењима, али је као одговоран партнер спровела све обавезе које је преузела. Србија је тај споразум потписала искључиво зато што је њиме гарантовано оснивање Заједнице српских општина.
Са друге стране, представници Приштине не само да су отворено рекли да неће спровести договорено, они су отворено запретили Европској унији да ће, пошто су незадовољни третманом који имају, размотрити уједињење са Албанијом уз припајање још три општине са југа Србије. Да ли се ово може сматрати озбиљном и одговорном страном са којом треба да наставимо разговоре? И ко сада може да нас увери да се Приштина неће на исти начин према овом процесу понашати и убудуће?

Овоме треба додати и врло претеће поруке албанског премијера Едија Раме о уједињењу Албаније са тзв. Косовом, на које нико не реагује и преко којих се олако прелази уз објашњење да оне нису озбиљне.

Господине председниче,

Пре две недеље на северу Косова и Метохије спроведена је тзв. „операција у оквиру борбе против корупције и организованог криминала". Специјална јединица РОСУ ухапсила је том приликом преко 30 особа. Србија подржава борбу против организованог криминала на целој својој територији, али дуге цеви, употреба прекомерне силе и телевизијски спектакл који су пратили ову акцију указују на то да је њен циљ био нешто сасвим друго. Њен прави циљ био је застрашивање преосталог српског становништва, а у ту сврху коришћено је више од седамдесет борбених возила. Срби су током акције брутално пребијани, док су Албанци привођени без употребе било какве принуде. И уколико оваква недопустива акција прође без широке осуде, укључујући и осуду од стране овог високог тела, она ће испунити свој прави циљ, а то је застрашивање и угњетавање српског становништва на Косову и Метохији.
Лично сам, као премијер, заједно са Кетрин Ештон, Хашимом Тачијем и Александром Вучићем, приликом потписивања Бриселског споразума, присуствовао састанку у НАТО-у када је договорено да никакве безбедносне снаге Косова не могу да дођу на север док се не испуне два услова – први је да буде обавештен КФОР, а други да се о томе обавесте председници српских општина на северу Косова и Метохије. Ништа од наведеног овом приликом није било испуњено. Штавише, од бруталности и хапшења овог пута нису били поштеђени ни двојица службеника УНМИК-а, који нису пружали никакав отпор, нити су били наоружани. Разговарао сам са специјалним представником Танином, који ме је званично обавестио да су ови службеници били на дужности. Михаил Красношчоков, припадник УНМИК-а, претучен је и незаконито ухапшен, а потом, супротно конвенцији УН, проглашен „персоном нон грата". Дакле, на Косову више ни припадници мисије УН нису сигурни. Како да очекујемо да Мисија обавља свој посао ако њени припадници сваког тренутка могу бити нападнути и проглашени непожељним уколико се Приштини не свиђају. Шта је следеће – протеривање целе мисије? И после свега, Приштина нуди генералном секретару да са њим преговара о будућем присуству УНМИК-а на северу Косова. Подсетићу да мандат мисија утврђује ово цењено тело и да је мандат УНМИК-а одређен резолуцијом 1244.

Дешавања на Косову и Метохији протеклих недеља, али и протеклих месеци само нам говоре да је неопходна повећана алертност међународне заједнице, улагање више напора и активније деловање међународних организација на Косову и Метохији. Сведоци смо да се поједине чланице Савета безбедности залажу за тзв. стратешку ревизију мандата УНМИК-а, њено смањивање, па чак и гашење. У овом тренутку тешко је размишљати, а камоли деловати у правцу било каквих промена. Ваљда је сада свима јасно колико смо данас далеко од стабилне и безбедне ситуације на Косову и Метохији која не би захтевала пажњу овог тела. Ризик од погоршања ситуације на терену може вишеструко да кошта, а у контексту свих дешавања у протеклом периоду сигуран сам да нико не жели да преузме тај ризик.

На жалост, власти у Приштини не желе да чују аргументе већ сматрају да се Мисија УН-а може смањити пребијањем и протеривањем њених припадника.

Господине председниче,

Данас се навршава пуних двадесет година од завршетка нелегалног бомбардовања СР Југославије и агресије од стране НАТО-а, без одлуке овог цењеног тела. Сви знамо колико је тај преседан негативно утицао на међународне односе и шта се све дешавало у свету у последњих двадесет година.

Морам овом приликом да споменем бројне цивилне жртве, њихове потресне судбине и разорену Србију након 78 дана бомбардовања осиромашеним уранијумом. Морам да поменем и 666 жртава на Косову и Метохији након 10. јуна 1999. године, од чега 562 Срба, као и 8.134 напада од чега 7.391 на Србе.

Двадесет година касније једино што са сигурношћу можемо да кажемо је да су највеће жртве сукоба на Косову и Метохији и бомбардовања СРЈ недужни цивили, како страдали, тако и протерани, без обзира да ли су Срби, Албанци или припадници неке друге националности. Иако постоје разлике у ставовима, не може се оспорити да су све стране чиниле злочине и да на свим странама постоје жртве. Њих, на жалост, не можемо вратити, али можемо научити из сопствених грешака и не дозволити да се понове. Зато је важно да се осуде сви злочини, да се саосећа са свим жртвама, да се искључи рат као средство решавања спорова и да се постизањем компромисног и одрживог решења крене путем трајног помирења и економске и политичке стабилности.

На данашњи дан пре двадесет година усвојена је и Резолуција Савета безбедности 1244 (1999). Дозволите ми да искористим ову прилику и у свом излагању рекапитулирам сагласје појединих њених одредби с чињеницама на терену. Стање у том погледу говори много о томе колико су Резолуција 1244 и УНМИК значајни и релевантни, и колико је тога пред нама на чему морамо радити.

Креирајући мандат УНМИК-а, Савет безбедности је потврдио „обавезу свих држава чланица да поштују суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије", наводећи с тим у вези и Завршни документ из Хелсинкија. Међутим, ову одредбу Резолуције су скрнавили многи, а све да би се скрила чињеница да је једна етничка мањина, албанска, која има своју матичну државу Албанију, покушала да изврши сецесију и отме део територије једне суверене земље.

У Анексу 2, тачка 5. Резолуције, Савет безбедност, између осталог, позива на „успостављање привремене управе (...) да би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих житеља Косова".

Многим својим одредбама Резолуција позива и на успостављање „безбедног окружења како би се избеглице и расељена лица безбедно вратили својим домовима". У том погледу учињени су извесни напори и неки се јесу вратили. Али само је 1,9 одсто Срба остварило одрживи повратак. И после дугих 20 година, 200.000 њих је и даље далеко од својих домова и нема изгледа да ће се ускоро вратити кући. А знамо и зашто. Реците ми, шта ти људи могу да очекују када их сваке године организовано каменују и нападају чак и када посећују гробове својих ближњих у време хришћанских празника.

Каталогу непоштовања људских права на Косову и Метохији готово да нема краја те их је немогуће све и набројати. У једном другом извештају који није предмет данашњег разматрања се каже: „Безбедносни инциденти усмерени против косовских Срба се настављају, (...) У првих седам месеци (2018. године) било је више од 100 изгреда, укључујући крађе, провале, вербално злостављање и штете нанете имовини косовских Срба и Српске православне цркве. (...) Етничке мањине (...) суочавале су се с различитим нивоима институционалне и друштвене дискриминације у запошљавању, образовању, социјалним услугама, употреби језика, слободи кретања, праву на повратак (расељених лица) и другим основним правима". Цитирани наводи се налазе у Извештају Стејт департмента о стању људских права на Косову и Метохији за 2018. годину.

Сурова је истина да је, за протеклих 20 година, Косово и Метохија од мултиетничке средине постала готово етнички чиста територија. Поновићу податак да од око 427 насеља на Косову и Метохији у којима су Срби живели до 1999. године, данас они живе само у 116. Другим речима, за протеклих 20 година, 311 градова и села у којима су живели Срби постали су етнички чисти, тј. у њима сада живе само Албанци. Шта је то него етничко чишћење? И то је најбоља потврда лажи о наводном геноциду над Албанцима, јер какав је то геноцид ако Албанаца данас има више него што их је било, док је протерано више од 200.000 Срба и етнички очишћено 311 од 427 насеља у којима су они живели. Довољно је да наведем само пар примера. У Приштини је 1991. живело више од 40.000 Срба. Данас их има мање од 100. У Призрену, граду где сам ја рођен, иначе српској престоници у време цара Душана у XIV веку, 1991. године живело је више од 10.000 Срба, а данас их има само 23. Ове бројке су егзактне и сурове, на жалост по Србе.

У једној од одредби Резолуције позива се на „одржавање (...) реда и закона" и „тражи пуна сарадња свих актера (...) с Међународним трибуналом за бившу Југославију". Понављам, ми сматрамо да сви они који су починили злочине треба да буду изведени пред лице правде и са своје стране испунили смо све своје обавезе. Пракса Трибунала није, међутим, била беспрекорна: сва сила међународне правде упрегнута је да се суде и осуде Срби, који су платили личну, па и политичку цену; неколицина оних на другој страни којима је суђено експедитивно је ослобођена, а неки од њих сада шетају ходницима власти у Приштини. У недавном саопштењу америчког амбасадора Коснета у Приштини изражава се дубока забринутост због именовања неквалификованих лица на високе положаје у косовској власти, укључујући појединце осуђене за ратне злочине, те лица против којих су подигнуте оптужнице за тешке злочине или озбиљну злоупотребу власти.

Ипак, надамо се да је правда достижна. Специјални суд и тужилаштво су недавно отпочели свој рад и пред њима је обиман посао: неки од оних на које треба да усредсреде пажњу осумњичени су за најбезочније злочине, укључујући отмице и убиства Срба, али и Албанаца које су они сматрали нелојалним, зарад трговине њиховим телесним органима, о чему детаљно говори Извештај Дика Мартија. Желимо да верујемо да ће они бити приведени правди упркос протоку времена, те случајевима уништавања доказа, застрашивањем сведока и њихових породица, чак и убијања заштићених сведока, што се, на жалост, догађало у прошлости.

Господине председниче,

Резолуцијом 1244 предвиђа се да ће међународно војно присуство остваривати безбедност за све житеље Косова и Метохије. Приштина је још једном прекршила Резолуцију одлуком из децембра прошле године, упркос упозорењима УН, ЕУ и НАТО, када је донела једнострану одлуку о формирању „Министарства одбране" и отпочињању процеса трансформације „Косовских безбедносних снага" (КБС) у „Војску Косова". Овај опасан маневар угрожава безбедност у Покрајини и шире и још више отежава положај српског и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији.

Приштина је и раније предузимала овакве акције које, на жалост, нису наилазиле на адекватну осуду од дела међународне заједнице, што је очигледно створило перцепцију код Приштине да такве акције може да настави да спроводи и да за то има неку врсту прећутне сагласности. Управо због тога је неопходна недвосмислена осуда једностраних потеза. КФОР мора да делује превентивно и одврати сваки наговештај акција косовских снага које представљају најгрубље угрожавање мира и безбедности грађана и имају потенцијал за дестабилизацију.

Желим још једном да пред највишим телом светске организације упозорим да, према нашим сазнањима, приштинске власти спремају напад на север КиМ. Желим да тога сви овде будете свесни и зауставите приштинску ратну машинерију пре него што изазове ново крвопролиће. И да вас подсетим да је задатак КФОР да заштити мир и безбедност свих, па и Срба на КиМ. И тражим од вас одговор хоћете ли то да учините или не. Пошто сам сигуран да можете. Молим вас да веома озбиљно схватите моје упозорење.

Цењене чланице Савета безбедности,

Очигледно је да је, због неиспуњавања и кршења одредби Резолуције од стране Приштине, наставак мандата УНМИК-а од кључног значаја за судбину многих људи на Косову и Метохији. Србија је уверена да Мисија мора у потпуности да остане ангажована по свим питањима од значаја за доследно спровођење задатих циљева, у несмањеном обиму и са неизмењеним мандатом. У супротном, послала би се порука Србима да неће моћи да остану и да живе на тлу својих предака, а расељенима да тамо нису добродошли, што би представљало испуњење циљева Приштине. У исто време, међународна заједница, Уједињене нације и Савет безбедност признали би да немају снагу и механизме да спроведу своје одлуке које су усмерене ка очувању мира и стварању амбијента за мирно решавање конфликта. Ми смо уверени да то није случај и да ће УНМИК остати ангажован на Косову и Метохији у свом пуном капацитету.

Господине председниче,

Србија чини све да се ситуација на Косову и Метохији нормализује и чврсто смо уверени да разговори представљају једини пут за решавање свих отворених питања. Међутим, наша преданост дијалогу и конструктивно залагање за изналажење одрживог и компромисног решења за питање Косова и Метохије у овом тренутку очигледно није довољна за наставак дијалога. Као што сам рекао, ми немамо партнера за озбиљан и одговоран дијалог.

На обе стране, и на Београд и на Приштину, сада се апелује да наставе преговоре и тако се релативизује одговорност за блокаду дијалога, иако је та одговорност само на страни Приштине. Јер, како да се преговара ако, уместо да уклања препреке, друга страна чини све да подигне нове?

Незадовољна због неуспешног исхода гласања о чланству у Интерполу и повлачења признања Косова од стране 13 држава, Приштина је у новембру прошле године увела стопроцентне таксе на робу из централне Србије и Босне и Херцеговине, што није забележено нигде у свету. И данас, након шест месеци, упркос осуди готово свих међународних актера и позивима да повуче ову неразумну одлуку, Приштина нема намеру да то учини. И не само да о томе не размишља, већ и наставља са сталним провокацијама и унилатералним потезима, који нас неизбежно доводе до једног очигледног закључка – да Приштина систематски предузима кораке управо с циљем онемогућавања било каквог дијалога. Како другачије разумети усвајање тзв. платформе за дијалог, у марту ове године, којом Приштина одређује да је једини циљ и коначни исход дијалога „признавање независности Косова од стране Србије".

Пошто Приштина и неке од чланица СБ отворено негодују што је 13 држава повукло признање Косова, уз оптужбе да Србија својим активностима у вези са тим угрожава дијалог, желим да вас подсетим да су од почетка Бриселског дијалога 23 државе признале Косово, након жестоког лобирања Приштине и притисака неких од чланица Савета безбедности. Албански министар спољних послова Гент Цакај, који је иначе са КиМ, изјавио је да је Албанија формирала специјални тим за лобирање за нова признања и учлањење Косова у међународне организације. Даме и господо, ја на овим седницама учествујем седам година. Колико сам само пута од неких од вас чуо позиве, у мом присуству, да све земље признају независност Косова и гласају за пријем у Интерпол, Унеско и друге међународне организације. Како ви то право имате, а ми немамо? И како то сада иритира Приштину, Тирану и неке од вас, а када је погађало Србију никога за то није било брига. Сматрали сте то нормалним.

Приштина се жали да је Србија спречила њено чланство у Интерполу. У Дубаију, на Генералној скупштини Интерпола, за пријем Косова гласало је свега 75 од укупно 194 чланице ове организације. Где је тих 116 држава за које Приштина тврди да су признале Косово? Према вашим речима, испада да је ова мала Србија толико моћна да може да утиче на овакву одлуку чланица Интерпола.

Приштинске власти недавно су усвојиле и резолуцију о наводном „геноциду Србије на Косову". Такве мере представљају играње међународним правом, подижу тензије између заједница и не доприносе враћању поверења и стварању климе за наставак дијалога. У том смислу, илустративан је и скандал у вези са оптужбом коју је изнела косовска посланица Фљора Бровина, која је иначе у Србији осуђена за намеру извршења терористичких активности и која је актом добре воље Србије амнестирана 2001. године. Фљора Бровина је у тзв. Скупштини Косова, 16. маја, показала медијима фотографију као доказ наводног силовања Албанке од стране српских снага на КиМ. Тврдила је да је реч о жени чији идентитет зна и која и сада живи на Косову. „Специјално тужилаштво Косова" је након спроведене истраге и експертизе „Косовске агенције за судску медицину" и других доказа, 5. јуна 2019. године, закључило да је фотографија коју је представила Фљора Бровина лажна, док су приштински медији пренели да та фотографија нема везе са Косовом, већ да је скинута са интернета и потиче из Ирака. Да ли стварно мислите да се остваривање правде за жртве и преживеле постиже суровом злоупотребом трагедије и изношењем лажних доказа? Госпођа Бровина је овим потезом у „Скупштини Косова" дубоко увредила све жртве и њихове породице. Цитираћу поново америчког амбасадора у Приштини који је рекао да „Косовски лидери треба да помогну жртвама, а не да их користе у политичке сврхе".

У вези са овим осетљивим питањем желим да будем потпуно јасан. Србија осуђује сваки акт сексуалног насиља у конфликтима и залаже се за остваривање правде за све жртве. У том циљу неопходан је рационални, аргументован приступ и избегавање политизације, што је предуслов за остваривање заштите права које има свака појединачна жртва. Поновићу још једном, број жртава не умањује стравичан ефекат оваквог вида насиља на сваку жртву појединачно, али исто тако, спекулисање бројевима не доприноси остваривању правде и води политизацији и успоравању процеса помирења. Подаци из Извештаја о раду УНМИК који се позивају на Комисију за верификацију и признавање статуса жртава сексуалног насиља на Косову и Метохији, говоре о 982 пријаве од којих је 308 прихваћено, док представници Приштине не престају да понављају да се ради о 20.000 силованих Албанки. Као да у рату на КиМ није било силовања Српкиња, због којих је, измећу осталих, оптужен и Фатмир Љимај, и то на основу изјава Албанаца, браће Мазреку, сведока и саучесника у том злочину. Фатмир Љимај се данас, на основу одлуке тзв. Владе Косове, налази на челу преговарачког тима Приштине у дијалогу са Београдом.

Поштовани председниче,

Као што сам рекао у свом излагању у Савету у фебруару, ја нисам овде зарад реторичког надмудривања. Дошао сам да допринесем постизању дуго жељеног мира и нормалног живота свих људи на Косову и Метохији. Не смемо их изневерити и морамо се посветити дијалогу и постизању компромиса. Препуцавања неће донети бољи живот и просперитет ни Србима ни Албанцима на Косову и Метохији, неће донети безбедност Србима, неће им омогућити повратак кући и вратити имовину, неће спречити физичке нападе на њих, нити ће им омогућити миран и спокојан живот, достојан човека. Морамо бити храбри и снажни и укључити све; морамо се постарати да се оно што се одлучи поштује и одражава на терену. Јер то се тиче судбине многих људи и говори нам ко смо и шта смо.

Не смемо дозволити да се ова тема „охлади" или да је замене неки други горући политички проблеми са којима се међународна заједница суочава, јер питање Косова још увек није решено, као што то Приштина настоји да прикаже.

Зато још једном позивам Приштину да укине неразумне таксе и да се врати дијалогу, јер то је једина алтернатива за српски и албански народ. Србија је спремна да путем преговора дође до трајног решења.

Захваљујем на пажњи."